10 najčešćih mitova o trans osobama i zašto nisu tačni

Razumevanje trans identiteta često je otežano zbog pogrešnih uverenja koja se godinama šire kroz medije, neinformisanost ili strah od nepoznatog. Ovaj tekst razbija najčešće mitove i objašnjava šta je zapravo tačno – jasno, jednostavno i sa poštovanjem prema svima. Cilj ovog članka nije da bilo koga ubeđuje, već da pruži realnu sliku trans iskustva i pomogne boljem razumevanju.

1. „Trans osoba je zbunjena oko svog pola“

Ovo je jedan od najrasprostranjenijih mitova. Često se misli da trans osobe „nisu sigurne“ šta su ili da će se njihovo osećanje promeniti preko noći.

Istina: trans osobe najčešće veoma jasno osećaju svoj rodni identitet, isto onako kako i cis osobe (osobe koje se identifikuju sa polom dodeljenim pri rođenju). Zbunjeni mogu da budu drugi ljudi koji ne razumeju iskustvo, ali to ne znači da je sama trans osoba zbunjena. Nečije unutrašnje osećanje ko je – nije konfuzija, već identitet.

2. „Trans osobe to rade iz fazona“

Još jedan čest mit je da je trans identitet „faza“, bunt ili prolazni eksperiment, posebno kod mlađih osoba.

Istina: identitet nije faza. Kao što ni nečija seksualna orijentacija, karakter ili temperament nisu privremeni, tako ni rodni identitet nije prolazni trend. Osećanje pripadnosti određenom rodu je duboko lično i ne nestaje samo zato što društvo ima otpor prema njemu.

3. „To je nešto moderno što se pojavilo skoro“

Često se može čuti da su trans osobe „izmišljotina novog doba“, da ranije toga nije bilo i da je nastalo zbog interneta ili društvenih mreža.

Istina: trans osobe postoje kroz celu ljudsku istoriju. U raznim kulturama i tradicijama postoje zapisi i uloge koje danas prepoznajemo kao transrodne – razlika je u tome što se danas o tome otvorenije govori. Vidljivost nije isto što i nastanak; ljudi su oduvek postojali, samo nisu uvek imali reči i prostor da o tome pričaju.

4. „Trans žene nisu žene, trans muškarci nisu muškarci“

Ovaj mit često nastaje iz mešanja pojmova pol i rod. Pol se obično vezuje za biološke karakteristike, dok se rod odnosi na unutrašnje osećanje pripadnosti i način na koji osoba živi i doživljava sebe.

Istina: trans žene su žene, trans muškarci su muškarci. Njihov rodni identitet je ono kako oni sebe stvarno osećaju i kako žive iz dana u dan. Identitet ne može biti određen spolja, samo na osnovu pretpostavki ili papira – on dolazi iznutra, od same osobe.

5. „Trans osobe se kaju zbog tranzicije“

Ponekad se u medijima ističu pojedinačni slučajevi ljudi koji su se pokajali, što kod nekih stvara sliku da je tranzicija nešto za čim se većina „kaje“.

Istina: ozbiljna istraživanja pokazuju da je broj ljudi koji se iskreno kaje zbog tranzicije vrlo mali. Većina trans osoba kaže da im je tranzicija donela više slobode, mirniji život i veću autentičnost. To ne znači da je put lak – naprotiv, često je pun prepreka – ali za ogromnu većinu to nije nešto zbog čega bi se vratili unazad.

6. „Trans osoba mora da ima operaciju da bi bila ‘prava’“

Jedan od upornijih mitova je da trans osoba „nije stvarno trans“ ako nije imala određene operacije ili medicinske zahvate.

Istina: ne postoji jedan univerzalan „paket“ tranzicije. Neke trans osobe žele i mogu da priušte operacije, druge žele samo hormonsku terapiju, treće ne žele medicinske intervencije uopšte ili jednostavno nemaju uslove za to. Sve su podjednako validne. Trans osoba nije definisana time šta je medicinski uradila, već time ko je iznutra.

7. „Trans identitet je isto što i seksualna orijentacija“

Često se mešaju pojmovi „trans“ i „gej“, „bi“, „lezbejka“ ili „hetero“, pa se trans osobe svrstavaju u isti okvir kao i seksualna orijentacija.

Istina: rodni identitet (trans, cis…) i seksualna orijentacija (gej, hetero, bi…) su dve različite stvari. Rod govori o tome ko ste vi, a orijentacija o tome ka kome osećate privlačnost. Trans osoba, na primer, može biti gej, bi, pan, hetero ili aseksualna – baš kao i bilo ko drugi.

8. „Trans osobe su opasne ili nestabilne“

Ovaj mit se nažalost pojavljuje zbog senzacionalističkih priča, filmova i neproverenih priča, gde se trans osobe prikazuju kao pretnja ili problem.

Istina: statistike i iskustvo iz prakse pokazuju da su trans osobe mnogo češće žrtve nasilja, diskriminacije i odbacivanja nego počinioci. Povećan rizik za anksioznost ili depresiju kod trans osoba uglavnom je posledica odbacivanja i pritiska okoline, a ne samog identiteta. Kada imaju podršku, razumevanje i sigurno okruženje, većina trans osoba živi miran i stabilan život.

9. „Ako podržavaš trans osobe, ‘podstičeš’ nekoga da postane trans“

Neki ljudi veruju da će, ako pričaju o trans temama ili izraze podršku, „ohrabriti“ nekoga da promeni identitet.

Istina: niko ne postaje trans zato što je čuo za tu reč ili video podržavajuću poruku. Podrška ne stvara identitet, ali čini život lakšim onima koji se već tako osećaju. Slično kao kad se priča o mentalnom zdravlju – to ne „stvara“ probleme, već pomaže ljudima da ih prepoznaju i potraže pomoć.

10. „Trans osobe traže posebne privilegije“

Nekima se može učiniti da trans osobe „traže previše“, posebno kada govore o svojim pravima, bezbednosti ili pristupu zdravstvenoj zaštiti.

Istina: većina trans osoba ne traži ništa više od onoga što većina ljudi smatra podrazumevanim za sebe: da žive u skladu sa sobom, da budu poštovane, da imaju pristup zdravstvu i dokumentima koji odražavaju njihov identitet, kao i da ne trpe nasilje ili diskriminaciju. To nisu privilegije, već osnovna ljudska prava.

Zaključak: od mitova ka razumevanju

Mitovi o trans osobama često nastaju iz straha, neznanja ili nedostatka ličnog kontakta. Kada se upoznamo sa realnim iskustvima, broj predrasuda naglo opada. Trans osobe su pre svega ljudi – sa svojim snovima, strahovima, talentima, manama i vrlinama, kao i bilo ko drugi.

Ako niste sigurni u neku temu, najbolje što možete da uradite je da pitate, da se informišete iz pouzdanih izvora i da ostanete otvoreni za učenje. Svaki korak ka razumevanju znači manje predrasuda i više prostora za dostojanstven život svih ljudi.